OPIJUM – DNEVNIK POLUDELE ŽENE (Mađarska, 2007)
PISATI ILI UMRETI
Režija: János Szász, uloge: Ulrich Thomson, Kirsti Stubo, Zsolt László, Enikíµ Börcsök
Film Janosa Sasa (Szász János) je pre svega vizuelni doživljaj prve vrste za šta je zaslužno majstorsko oko i efektno kadriranje direktora fotografije (golo je uvek tako ogoljeno golo) kao i umeće i poznavanje istorijskog perioda od strane scenografa. Vizuelni utisak ne može da pokvari čak ni to što eksterijeri u ovom jesenje-zimskom dnevniku deluju kao da su snimani leti, a drvo u sutonu, koje razdvaja jedan dnevnički dan od drugog je baš letnji. Takav se suton može videti isključivo leti. Ukoliko je ono prisutno u metaforičnoj funkciji, a verovatno jeste, režiser je ostao dužan da nam to sa još neke strane približi – a morao je da nađe instrumente za to.
Centralna tema ovog filma je pisanje. Pravo pisanje nikada ne može da zameni glavnog junaka i tu dolazimo do osnovnog nedostatka filma. Mi možemo da verujemo da je dr Jožef Brener ostao bez inspiracije, prihvatljivo je da se u toj krizi maši morfijuma, moguće je da je pacijentkinja Gizela ne samo talentovaniji pisac od njega nego da je i hiperproduktivna (za razliku od Brenera koji beži i u grafomaniju, fiskalno beležeći svoje prihode i izdatke, kao i potrošnju morfijuma), ali način na koji nam je to pokazano je na granici sa groteskom, sa opasnom tendencijom da je na momente i pređe.
Nekoliko stvari pak nije jasno. Jedno je, svakako, histerično preglumljivanje ludila u nekom pozorišnom maniru, i to bi se više moglo staviti na teret režisera, manje na konto očigledno talentovane glavne glumice.
Alati za pisanje jesu papir i olovka, pogotovu su to početkom XX veka, no ostaje nejasno stalno insistiranje reditelja na scenama oduzimanja tih alata od pacijentkinje, odnosno njenom stalnom zahtevanju istih. U redu, ako je motiv po viđenju režisera toliko jak da je njegovo prisustvo neophodno za film, ne znači da ga treba ponavljati do besvesti.
Čatova misao, verovatno najpoznatija, da uživalac morfijuma živi mnogo intenzivnije (20.000.000 godina) od običnog smrtnika takođe je više puta potencirana, tako da već drugi put izrečena – gubi na snazi.
Intenzitet filma takođe ide silaznom putanjom, od početnog oduševljenja predivnom slikom i dinamikom kadrova film silazi u prosečnost.
Konačno, sa tim gorkim ukusom u ustima (jer od adaptacije poznatog dela čovek naivno uvek iznova očekuje mnogo, iako je uspešnost takvih poduhvata mahom diskutabilna) možemo reći da je film ispit ipak položio, ali sa jedva prelaznom ocenom.
info:Geza Antal
Geza Čat, značajni mađarski književnik, rođen je u Subotici pod imenom Jožef Brener. U samom centru Subotice podignuta mu je bista. U Glavnom programu Palićkog festivala prikazan je film Opijum – dnevnik duševne bolesnice, razvijen po motivima Čatovih priča i dnevnika. Radnja filma događa se u samostanu, pretvorenom u duševnu bolnicu, možda ne tako daleko od Subotice.
