RAZGOVOR SA DIZAJNEROM I ARHITEKTOM MIRKOM STOJNIĆEM
Mirko Stojnić uvek je smatrao da se dobro može živeti samo u gradovima čije ulice se mere koracima, i gde pojedinac ne nestaje u gomili. Zbog toga se pre četiri godine preselio na Palić, u kuću koja je deo porodičnog nasleđa, u ulici gde su komšije spremne da kada je to potrebno priteknu u pomoć.
Ostavio je rodni Novi Sad rastužen i razočaran što njegov grad, Dunav i Petrovaradin sve manje nalikuju mestima koja je voleo. Kao što u sećanju čuva uspomene na vreme kada je Dunav na metar od obale još bio proziran, ili kako on kaže, Štrausovski plav, i kada je umesto višespratnica Limana 4 tamo bio Guskov salaš gde se odlazilo na izlet i pecanje, tako je susret i razgovor sa Mirkom Stojnićem susret sa neponovljivim vremenom duha srednje Evrope. Mirko Stojnić rođen je 1929. godine, a školovanje njegovog oca Jovana za hidroinžinjera u Beču, Minhenu i Budimpešti, na neki način obeležilo je i Mirkovo intelektualno odrastanje. Potomak dobrostojeće trgovačke porodice u ušima još nosi zvuk koji proizvode svilene bube dok u svilari u Žablju jedu dudovo lišće, pamti imanja u Erdeviku i kuće u Vrbasu. Osim ovih uspomena, sada jedinih svedočanstava o bivšem životu porodice, imena nekolicine austrijskih i nemačkih arhitekata za prijatelje, ljubav prema knjigama i radoznao duh trajno su ostali deo njegovog duhovnog prtljaga.
U kući na Paliću knjige su pratilac na svakom koraku, od prizemlja do potkrovlja kuće gde je Stojnićev atelje, a po koricama izdanja gusto stisnutih u policama vidljivo je da su neke starije od veka. –Za vreme inflacije prodao sam oko 400 knjiga iz arhitekture, uz pomoć njih smo preživeli, kaže Stojnić. Knjige je kupovao kuda god je putovao. Uostalom, govori i piše na mađarskom, engleskom, nemačkom i francuskom. Kaže da mu je mala pomoć prilikom pisanja stručnih referata potrebna na italijanskom jeziku. –Mislim da smo mi bili jedina generacija u Gimnaziji u Novom Sadu koja je tražila da se latinski jezik vrati u nastavu. Direktor gimnazije, iako komunista, udovoljio nam je i iz Zagreba doveo profesora, seća se Stojnić. Jezik je učio i u kući uz pomoć porodičnog prijatelja dr Mihe Obuljena, sudije Vrhovnog suda Austrije.
Arhitektonski fakultet u Beogradu apsolvirao je 1955. godine, ali je još od 1947. godine postao samostalni umetnik koji se izdržavao radeći ilustracije. I u to vreme knjige su mu pomogle da preživi.
-Pokušao sam da se zaposlim i dve godine radio kao glavni projektant u Poslovnom udruženju drvne industrije. Ali nisam uspeo da izdržim u atmosferi u kojoj je kvadratura stana bila predmet političke odluke, a vrhunac je bio kada je propisan razmak između prednje i zadnje noge stolice.
Vratio se u «slobodnjake», ali nije prestajao da projektuje, čuvena benzinska pumpa «Pečurka» u Novom Sadu je njegovo delo, za koje su mu statičari tvrdili da je neizvodljivo jer stub od metra obima ne može da drži «klobuk» obima 25 metara. Stojnić je pokazao da može, i nastavio da projektuje mahom benzinske pumpe po zemlji. Želeo je da se bavi i uređenjem enterijera,posebna strast bila mu je dizjan stolica, a bio je aktivan i u Komisiji za izgradnju Novog Sada. –Stalno sam dokazivao da arhitektura ima ogroman uticaj na čoveka i da se zbog toga ne može graditi pod uticajem trenutne mode već iskonskih čovekovih potreba. Tako mi danas imamo gradove koji su se zbog nečije političke ambicije prekomerno širili, nagurali smo fakultete u svaki grad, a oni nikako da iznedre stručnjaka. Dobra kuća se projektuje ne kada vam domaćin, po uticajem drugih i raznih časopisa kaže šta bi od svega toga hteo, već kada upoznate način života porodice jer kuća mora da bude dom, kaže Stojnić.
Nezavisnost svojih stavova mogao je da očuva zahvaljujući poslu ilustratora. Za poslednjih gotovo 60 godina uradio je blizu osam hiljada ilustracija dajući prepoznatljiv lik nebrojenim književnim junacima. Poslednjih godina sve više ga zaokuplja heraldika za koju se zainteresovao potpuno slučajno. Sredinom sedamdesetih u ime umetnika Jugoslavije bio je domaćin jednoj visokoj engleskoj delegaciji u kojoj su bili lord Snoudon, suprug princeze Margarete, lordovi Rejli i Išer, članovi Kraljevskog umetničkog koledža. Stojnić je za potrebe neke izložbe nacrtao i grb Novog Sada, pa mada je bio upozoren na oštar jezik lorda Snoudona nije očekivao da će to iskusiti na svojoj koži. Grubo lordovo pitanje «Koja budala je ovo nacrtala?» uvelo je Stojnića u svet specifične simoblike izražene na grbovima. Učio je od onih koji se u to najbolje razumeju, od Engleza, i svako svoje službeno putovanje produžavao je o svom trošku na još nekoliko dana kako bi zavirio u biblioteke i muzeje. Heraldičko znanje najpotpunije je iskazao kada je početkom devedesetih godina zajedno sa vajarem Vladom Labatom uradio simbole za sve rodove Vojske Jugoslavije.
Njegova posvećenost istraživačkom radu i dani provedeni u bibliotekama širom Evrope, podstakli su ga na još jedan za njega izuzetno važan cilj – da našoj široj javnosti učini dostupnim Minhenski psaltir.
Stojnić je mnogo svoje energije i truda uložio u istraživanje jedne od najvrednijih knjiga u srpskoj kulturnoj bašitini koja je pri tom, uglavnom nepoznata javnosti
TRAGANjE ZA «MINHENSKIM PSALTIROM»
Od trenutka kada ga je ugledao u staklenoj vitrini Državne biblioteke u Minhenu, Mirko Stojnić ne prestaje da se nada da će nekako ovaj izuzetano značajan i vredan pisani spomenik srpske kulture napokon učiniti dostupnim i poznatim našoj široj javnosti. Za sada se o «Minhenskom pslatiru» zna uglavnom samo u stručnim krugovima iako je reč o knjizi koja po svojoj vrednosti staje u red sa nacionalnim blagom kao što je «Miroslavljevo jevanđelje».
Stojnić objašnjava da knjiga, nastala po svemu sudeći u drugoj polovini 14. veka na srpskom tlu u minhenskoj biblioteci ima poseban tretman. Da bi naučnici mogli da je pregledaju, svaka od bogato iluminiranih strana je uveličana i vidu mapa dostupna istraživačima. Ostim toga od početka sedamdesetgih godina prošlog veka izdavačaka kuća dr Rajharta iz Visbadena objavila je «Minhenski psaltir», ili kako ga oni nazivaju «serbiše psaltir» u dva toma. Prvi tom predstavlja kritičko izdanje, prepis tekstova i reč stručnjaka o njemu, između ostalih našeg istoričara umetnosti Svetozara Radojčića, potom RAdnera Štihela i Igora Ševčenka. Drugi tom su fototipsko izdanje stranica «Minhenskog pslatira». Prema sećanju Mirka Stojnića u trenutku kada se pojavila knjiga je vredela tadašnjih pet hiljada nemačkih maraka. Ipak dva primerka ovog dvotomnog izdanja postoje u odeljenju za staru i retku knjigu Biblioteke Matice Srpske u Novom Sadu. Mr Dušica Grbić, rukovodilac ovog odeljenja kaže da je jedan primerak knjige kupljen i to prvi tom 1978. godine, a drugi 1985. godine u «Nolitovoj» knjižari, a reč je o knjigama iz uvoza. Drugi primerak predstavlja poklon Biblioteci od ambasade Nemačke u Beogradu. Knjiga ima bibliotečku signaturu broj 10.074.
-Knjiga je poslednji put izlagana u javnosti 2003. godine na našoj izložbi «Sveto pismo». Ova knjiga je u stručnim krugovima poznata kao izuzetan spomenik, ali se na žalost u široj javnosti malo zna o njoj, kaže mr Grbić. Ona navodi i ocene koje je o ovom delu izrakao Radojčić: najopsežniji spomenik srpskog minijaturnog slikarstva, prvi srpski rukopis koji je dospeo u opštu istoriju umetnosti.
Uprkos njegovoj velikoj vrednosti osnovni podaci o nastanku rukopisa su veoma skromni. Oni koji su se bavili «Minhenskim psaltirom» datiraju ga oko 1390. godine, i ono što se pouzdano zna je da je bio deo biblioteke despota Đurđa Brankovića, čiji jedan od naslednika je knjigu odneo u manastir Pribina glava na Fruškoj gori. Mirko Stojnić u svojim istraživanjima o «Minhenskom psaltiru» kaže da se na osnovu vodenih žigova na hartiji, koja se u ono vreme radila po porudžbini može datirati vreme nastnak u 1350. godinu. Simboli na minijaturama, poput dvoglavnog orla i bika kao osnovnih elemenata porodičnog grba Hrebeljanovića i prikaz porodice Nemanjića za Mirka Stojnića i deo istoričara koji su proučavala «PSaltir» jasno ukazuje da je rađen za kuću Nemanjića, verovatno kao poklon samom caru Lazaru ili možda njegovog sinu Stefanu. Rukopis je nastajao u srpskim manastirima, i zbog minijatura predstavlja pravu riznicu saznanja o onovremenom životu, načinu gradnje, ratovanja, zabeleženo je da se na minijaturama mogu videti muzički instrumenti. “Najraskošnija srpska knjiga iz srednjeg veka tzv. Srpski minhenski psaltir,možda urađen za despota Stefana na početku 15. veka, ima oko 150 ilustracija, najviših umetničkih vrednosti. One su u boji, svetle, u modulaciji nežne, u harominijama plavo ružičaste i zlatne i pripadaju ogranku srpske dvorske umetnosti koja prati najsavremenija kretanja» - stoji u tekstu Vojislava Đurića o slikarstvu u srednjem veku.
Dalja istorija rukopisa je veoma interesantna. Iz biblioteke Đurđa Brankovića knjiga je dopsel au manastir Pribina glava gde je otkriva Patrijarh Pajsije iz peći negde sredinom 17. veka i traži knjigu na pozjamicu da bi je prepisao i uvezao. Ovaj prepis «MInhenskog psaltira» nalazio se i u Narodnoj biblioteci ali je sa ostalim vrednim knjigama izgoreo 6. aprila 1941. godine. Nakon što je knjiga prepisana, ponovo je ukoričena i vraćen u manastir Pribina glava o čemu, kako piše Mirko Stojnić na knjizi postoje i datirane beleške, a ove podatke našao je u Kraljevskom bavarskom ratnom arhivu. Nakon toga zna se da je 1688. godine knjigu iz manastira odneo jedan bavarski oficir i godinu dana kasnije je poklonio manastiru Gotescel. Odatle prelazi u manastir SVetog Emerama a 1810. godine u kraljevsku bavarsku bibolioteku kao «izuzetan, blaga vredan dokumenat». Istraživanje je Mirka Stojnića odvelo do Jagića koji je 1906. godine prvi put publikovao «Minhenski psaltir» ali ove knjige nema nigde kod nas.
Tako se dogodilo da je jedna od najvrednijih knjiga za srpsku istoriju kulture praktično nedostupna našoj javnosti. Mirko Stojnić ne prestaje da se nada da će se napokon naći izdavač koji će i za našu javnost prevesti i prirediti nemačko izdanje «Minhenskog psaltira».