- O čemu bi mogli da pišemo?
- O Paliću, tu imamo najviše materijala - rekoh.
- OK - završi dijalog Darko.
Dobili smo informaciju od koleginice Snježe iz Terrasa da postoji otvoreni konkurs sa uslovima koji mi ispunjavamo i da bi mogli da pošaljemo predlog projekta, ali što pre, rok je bio nekih 5 dana. Darko je seo i složio priču sa naslovom na latinskom jeziku “Riba smrdi od glave” i poslao.
Posle određenog vremena dobili smo odgovor: Projekat je izabran za “grant”.
Po vesti, pomalo iznenađeni o odabiru, seli smo da analiziramo situaciju, u Darkovoj bazi, zadimljenom baru Slonček na Radijalcu.
- Ima jedan detalj u ovome - reče Darko zavijajuću duvan - treba neko da ide u London na seminar. Meni se baš ne ide, tamo je gužva, ali ako moram, stisnuću se nekako i otići.
- Ajde, molim te, zavi i meni jedan - morao sam da razmislim, pre odgovora na ovu neočekivanu informaciju. Ni meni se ne putuje mnogo, nemam naviku, usklađivanje obaveza, pripreme, uglavnom su to troškovi.
Ne pušim inače, ali zapalio sam, povukao dim…, ali, London, Gardijan?!
Još mi nije bilo sve jasno o čemu je reč, Darko je vodio korespodenciju oko projekta a ja sam se bavio redovnim dnevnim obavezama oko izveštavanja rada gradske samouprave, saopštenja javnih preduzeća i uglavnom u zadnje vreme neuspelim pokušajima da dođemo do dodatnih sredstava iz lokalnog konkursa za medije.
- Ovako - rekoh - ovog puta ću ja otići, a ti onda računaj za sledeći put, da ti ideš, krenulo nas je izgleda?!- ubeđujem sebe i njega u tu iluziju.
- OK, bolje je da ti ideš, nego ja. Ti ćeš bolje izgledati tamo, iako sam, zna se, ja pametniji - samozadovoljno mi reče ortak.
- Dokumentovat ću ja to, snimiti, i imat ćeš da čuješ o čemu je bilo reč u Gardijanu.
***
Nije da nisam znao za Gardijan, ali kada sam otvorio Wikipediju, kasnije tog dana, da vidim detalje, shvatio sam da nisam dovoljno obavešten.
Gardijan je novina sa tradicijom, koja će uskoro obeležiti dve stotine godina postojanja, kojoj je glavna karakteristika bilo istraživačko novinarstvo, priče zasnovane na činjenicama. To je novina koja se kupuje i kojoj se veruje u Britaniji.
Meni najpoznatija od mnoštva priča i afera koje su razotkrili bila je priča o Snowdenu i nadgledanju interneta, pa pre toga o Wikilekasu, pa afera prisluškivanja.
Nisam ni slutio da ću imati priliku da o slučaju Snowden, i načinu kako se situacija morala voditi, čujem, sa ostalim učesnicima seminara, direktno od ombudsmana Guardiana, Kris Eliota.
O tome kako su vodili priču, već je napisano - ovde.
A ova priča u nastavku, je priča o ličnim utiscima tih 48 sati u Londonu.
(00.00.)
- Hvala vam za korištenje usluge Swiss aira - oglasio se kapetana aviona - posle tačdauna na pisti London City airporta.
Nije objasnio razlog kašnjenja polaska iz Ciriha za London, osim što je rekao da je iz tehničkih razloga zamenjena letilica. Nisam razmišljao o tome više.
Ustao sam i otvorio prtljažnik nad sedištem.
Nešto je lupnulo, začu se gunđanje, okrenem se. Kiselo lice žene me gleda i drži se za glavu.
- Ups, sorry?!
Nešto je promunđala stisnutih očiju prema meni, nisam je razumeo. Izvukao sam moju poveću crnu torbu.
Lep, sunčan dan, baš kao što je i bilo predviđeno u vremenskoj prognozi.
Idete u London? - potražite aplikaciju na Googleplay “Vreme nad Londonom”. Pogodila je tačno četiri dana unapred i opravdala moje poverenje, jer sam, videvši temperaturu i ikonicu sunca bez oblaka, odlučio da ponesem manje prtljaga na put.
Sišli smo sa aerodoromske piste, moj saputnik, mladi pisac, Stefan Janjić i ja. Krenuli kroz hodnike do pasoške kontrole. Upućen kroz trake, čekam čekiranje, menjanje novca, sve pod budnim okom nekoliko policajaca u opremi sa automatskim oružjem i prstima na okidačima. Stoje sa strane, distancirani, ali dovoljno blizu.
- Ako promenite 500 eura nema provizije, a pri povratku možete sve ponovo menjati u eure, sve, čak i sitne pare, takođe bez provizije - reče službenica na menjačnici. Lepo, mislim ali meni je dosta 200 eura da promenim. Tu sam sledećih 48 sati, od toga desetak slobodnih...
Čekam Janjića, on ima malo duže čekiranje, njegov pasoš nije iz EU.
Pridružio mi se. Kako do hotela?
Opet je tu mobilni i sada druga aplikacija, za kretanje kroz London, pokazuje nam da ispred aerodroma ima stanica DLR-a. Svakih par minuta zaustavi se par vagončića u oba smera. Samo, u koji da uđemo, koji smer?
Stiže je jedna kompozicija, ali rukovaoca DLR-a ne možeš da pitaš. Nema ga!?
Okrenem se da zapitam još neke koji su stigli i čekaju, verovatno znaju.
- Excuse me, - žena se okrenu, ista ona koju sam malo pre čuknuo vratima kasete u glavu - Ni mi nismo odavde - odgovori i okrenu se brzo.
- Ok ( :)
Sledeći par, neki dečki sa prtljagom, bio je mnogo prijatniji: - Follow us!
To je prava stvar. Seli smo u sledeću kompoziciju “metroa” za njima i posle nešto vremena sišli na Holborn stanici. Ostatak puta do hotela St.Gilles smo propešačili i po ulasku dogovorili da se posle čekiranja i raspremanja vidimo kod recepcije.
Došli smo u London na seminar, ali ovo je bila jedinstvena prilika i da vidimo nešto što nam je bilo dostupno u narednih nekoliko sati.
"Kada si tamo, obavezno posetite British museum, to vam je blizu, - “vajbirao” mi je prijatelj koji ima priliku da češće dođe do Ostrva. - kada si u Londonu spavanje je luksuz! Da li sam ti spomenuo da je London skup?! Veoma!"
Mapu kretanja do zgrade gde se nalazi Guardijan sam pripremio sebi na telefonu i video da je Muzej stvarno u blizini, ali danas je bila nedelja. Možda sutra; rekoh sebi.
Za pravac je bio odabran Big Ben, nekih kilometar ipo od hotela.
U prolasku na Trafalgar skveru jedno tri minuta je bilo posvećeno fotografisanju Janjića za uspomenu.
(02.00.)
Pored Big Bena sam napravio selfi, da imam dokaz, ako zaboravim, da sam bio ovde.
Na sve strane ovde se ljudi fotografišu, telefonima uglavnom, sa selfi štapovima, samo poneko ozbiljnijim fotoaparatom. Svi su u žurbi prilikom toga. Kao da će trenutak pobeći? A već jeste. Samo mesto i gužva ne dozvoljavaju momente opuštanja, nema mesta, gomila vas nosi ako zastanete. Telefoni su zaduženi da nam zabeleže momenat ovde za neki kasniji trenutak. A taj trenutak će biti gurnut za neki drugi trenutak i tako nikada ne uspevamo da budemo prisutni ovde i sada.
Prošli smo pored Coca Cola London Eye. Kako to naružnjava pogled ?! Ali razumem zašto, jer taj točak omogućuje još lepši pogled samo onima koji plate da se popnu u njega.
Primećeno sledeće; London je jedno veliko gradilište. Kranovi na sve strane.
A nebo? Pre ćete videti avion nego pticu.
Gužva? Samo na glavnim prometnicama, čim se zađe u neku sporednu ulicu, gužva i broj šetača drastično opadne, ponegde i svetlo malo oslabi i onda imate potrebu da se brzo vratite u gužvu.
Posle putovanja na kojem smo dobili po perec i piće tokom leta, potražili smo da pojedemo nešto. Izbor je pao na jednu omanju piceriju - Pizza Hut. Zamoljeni da sačekamo par minuta da se stol oslobodi. (03.30.)
- Something to drink?
- No thanks.
12 funti je neka srednja cena pice. Bila je OK, bili smo gladni.
Baterija telefona mi je bila na zadnjoj crtici, moram kupiti adapter za utičnicu. “Boy” u holu mi kaže tamo kod kolega potražite - 5 funti. I tako rešim problem i dobijem suvenir za sebe - trokraka utičnica - istu videh na Ciriškom aerodromu gde košta 15 eura, a 4 funte u suvenirnici pored, što sam otkrio sutradan.
Ipak ću da uđem u bar, odlučih. Tek je devet, po naški deset. (04.00.)
Dve osobe ne mogu da se mimoiđu na ulazu Hudson bar - restoran, čak sam se malo i nagnuo instiktivno, jer mi se učinio nizak prolaz.
Gde ću?
Nije gužva, ušao sam u barski deo sa prigušenim svetlom, ljubičastim, desno je restoranski deo, nisam zagledao.
Jedan stol za stajanje i šank stolica, Za mene!
Gledam cenovnik. Pivo, gotovo sva 4.8 funti za pintu. Odabrao sam neko crno, Whitsable Bay, da sagori picu.
Pijuckam, gledam, malo me hvata umor, pivo, neobičnost situacije..
Ulaza dvoje, starijih, sudar je u pitanju. Nasmejani, sedaju za šank, smeju se, naročito ona, mislim da su oko pedesetak godina, ona počinje izrazito da se kikoće, zabacuje glavu, on pažljiv oko nje, stiže šampanjac, nazdravljaju, poljubac u rame, ruka oko pojasa, opušteno uigrani. Ne slušam razgovor, ali mi je nekako poznato nešto, već viđeno… Deja-vu!
Pa da! Mućke! Scena iz Mućki, sine mi. Još samo da se Bojsi pojavi na ulazu i osmotri sutuaciju. Ja sam u “seriji”.
Nasmejan u sebi, slikam ih diskretno, dok se i oni čiktočik slikaju, prenosim moju iluziju, bliskima, na tipku udaljenosti, ali ipak daleko.
I tako, polako ali sigurno bar puni, čaša prazni, i vreme prolazi.
Konrad man! Setih ga se u trenutku, Konrad man, sutra bih ga trebao videti. Ideja da se vidimo pre odlaska u utorak, dogovorena mailom, sada se ispostavilo da je nerealna.
Pokušavam, ali ne uspevam da ga dobijem preko Vibera. Nešto mi se baš ne zove preko Telenora. Ali ako ne uspem preko WiFija, nazvat ću ga sigurno na mobilni broj.
Konrad je papetier - lutkar. Genuine puppeteer from London. Street performance is his call. Upoznali smo se dok sam pratio Festival dečijih pozorišta u našem gradu, gde su on i njegove lutke česti gosti. Darko i ja se družimo sa njimekada je slobodan tokom festivala. Nisam nikada mislio da ću ga videti u njegovom gradu. Možda se sutra vidimo, ako uspemo da se čujemo, razmišljam dok gasim svetlo u maleckoj sobici pod zategnutim pokrivačem. Nema buke. Laku noć, tipkam...
*
(16.00)
Po dogovoru Stefan i ja našli smo se ispred hotela i krenuli prema prostorijama Gardijana na adresi - Kings Place, 90 York Way, London N1 9GU. To bi bilo jedno 35 minuta šetanja, piše na aplikaciji za pravac i vrste prevoza po Londonu, a kao povoljno stajalo je - Uber taxi: 36 funti.
Dovoljno kao informacija - Ipak idemo peške.
- Treba da skrenemo ovde desno - pokazujem Stefanu a gledam mapu koju sam imao na telefonu.
Pretrčali smo ulicu, nije u blizini bio pešački. Vidimo da i aboridžini oko nas pretrčavaju ulicu, pa smo se ugledali na njih. Idemo, ali nešto mi se baš ne uklapa u mozaik putanje.
Evo ga muzej? Naišli smo na British museum!? Pa to nije uz put, nego u blizini, gledamo kartu… Aha nisam je dobro orijentisao. Greška!
No sada je bilo lakše da odemo iza njega i stignemo na dobru putanju, nego da se vraćamo. I bi tako. Tako da sada mogu reći prijatelju da sam svakako obišao Britanski muzej po njegovom savetu, ali samo spolja.
Stigli smo na vreme u 09.55, kao i svi ostali.
U 10.00 nas je u Scott Roomu dočekao i poželeo dobrodošlicu stari novinar Peter Preston, da bi nam se pridružio ombudsman Chris Elliott, koji je govorio o etici, Gardijanu i njegovoj poziciji u Britanskom kraljevstvu. Ali da, o tome je već napisano...
Završen prvi dan seminara...
(24.00)
Oko pet smo krenuli nazad, ali sada komotnije, mogli sam da malo zagledamo fasade zgrada. Hmm, ne mogu da se setim da sam igde video grafit - škrabotinu na nekoj fasadi kuda smo prolazili?!
Sa už
ivanjem otkrivamo bašte i parkove kojih ima na svako malo skretanja. Ljudi opušteno sede, pričaju, jedu, leže, odmaraju, meditiraju, a sve to dok veverice trčkaraju oko njih po travnjaku.
Parkovi su redovno u potpunosti ograđeni ogradom od kovanog gvožđa, ulazi se na predviđenim mestima sa detaljnim informacijama o samom parku i stablima u njima.
Konačno, Konrad se javio, vidimo se ispred hotela, oko osam sati.
(27.00.)
- Konrad, molim te, vodi nas na neku egzotičnu večeru po tvom izboru!
Da, zaboravio sam da kažem, dobio sam troškove za dva dana boravka u Londonu, pa je to bio glavni razlog da budem galantan prema sebi.
Ima jedan dobar indijski restoran u “blizini”.
- Let us walk this way.
Krenemo mi lagano.
- Šta je ova građevina, - pitam Konrada. Visoki objekat, skelet još uvek, omotan građevinskim platnom - gradilište je pored njega.
- To je ovde od šezdesetih godina, - mirno odgovori Konrad. - Sada služi kao mesto za beskućnike, mislim prva dva sprata.
- Šezdesetih?!
- Da. Ja sam kao mladić prolazio pored i gledao u rupu za temelje ove zgrade.
- Ovo stoji ovako skoro šezdeset godina nedovršeno?!
- Yes!
Šta se čudim? Pa i mi smo u kod nas imali bioskop pored Opena koji je možda isto toliko stajao, pa je tek nedavno ipak srušen.
Ispostavilo se da i nije to Konradovo "blizu" nešto baš i blizu. Prošli smo pored impresivnog tornja BT-a (British telekoma) i stigli na destinaciju iz Konradovog sećanja. Ali, na tom mestu nije bilo više restorana indijske, nego mediteranske kuhinje. Londonac se i sam iznenadio, verovatno duže vremena nije bio u ovom kraju.
- No mediterano! - rekoh - tražimo dalje, ovo nam je poznato.
Na putu nazad u pravcu do hotela pet minuta smo se zadržali u restoranu francuske kuhinje gde je kelner dao sve od sebe da nas zadži sa izborom odgovarajuće ponude, ali nije išlo. Zamolili smo ga da nam ipak preporuči gde da nađemo restoran sa indijskom kuhinjom. I to je uradio, sa osmehom, i to pravim. Ispratio nas je do vrata i objasnio gde da idemo.
Sad sam na googlestreetu našao ilustraciju i ime restorana gde smo završili negde oko deset sati, Chettinad, južnoindijska kuhinja.
Konrad lista poveći meni - Like spicey food?
- Yes.
- Lamb in 23 spices.
- Može! Jagnjetina sa dvadeset tri začina. Šta je to?!
- Something to drink?
- What goes with this dish? - upitno gleda Konrad kelnera.
- Jogurt sa sirupom od mangoa - Konrad me gleda.
- Može, i salatu, ali molim i rižu sa prelivom.
Uglavnom, Konrad se izvinio i rekao da je jeo. Janjić je odabrao nešto drugo ali je popio isto piće.
Hrana je bila ukusna, mada od tih silnih začina nisam osetio nešto što bih zapamtio. Veličina obroka je bila dovoljna, čak i velika, tako da sam ponudio Konradu da je podelimo, što je on prihvatio.
Podvučeno, 35 funti moj ceh za hranu i dva pića.
Vratili smo se do hotela, Janjić se pozdravio i otišao u sobu, dok smo Konrad i ja otišli u Hadson bar, da popijemo po pivo. Malo pričali, poslali selfi Darku i to je to. Dosta barova, idemo na spavanje. Ispratio sam ga do autobuske stanice. (30.00.)
***
Utorak po završetku seminara Konrad me čekao u lobiju Gardijana sa suvenirima - začinima za Darka i mene, šafran i vanilin štapić. Darko voli da kuva a ja da pravim liker.
Oprostili smo se.
- Sad znaš gde živim i možeš češće da dođeš, ali ovog puta do mene kući. Snaći ćemo se. Zagrlili smo se i oprostili - mislim u sebi, pre će biti da će on opet narednih godina biti moj gost ako bude dolazio u Suboticu, nego se ja pojavim ponovo u Londonu, da pogledam recimo “Mouse trap”.
(43.30.)
Preostalo vreme u Londonu moj saputnik i ja smo proveli žureći do stanice London King's Cross railway station da bi stigli na vreme podzemnom željeznicom na Heathrow airport.
Samočekiranje karti na automatima, kontrola, skidanje kaiša, cipela, skener, oblačenje, i čekanje na ulazak u avion.
Kao na traci, bukvalno, ovde na Hitrou avioni rulaju u redu jedan za drugim i izlaze na pistu. Svaka dva minuta jedan poleće.
Brujanje motora, grickalica, piće ili voda, možda čokoladica i već Frankfurt, slećemo.
Blaga panika, presedanje je u pitanju, malo smo kasnili sa poletanjem iz Londona, ali sletanje je bilo u minut. Da, sletanje, a ne izlazak iz aviona, pa zato žurimo da nađemo terminal za Beograd. Dve stjuardese, znajući za problem putnika, sa tabletima stoje na izlazu - ulazu na terminal i upućuju putnike.
- Belgrade!?
- That way ! - pokazuju pravac - Z terminal, zadnji izlaz.
Znate da je aerodrom najveći u Evropi? Ja nisam znao, a i zašto bi :) Monorailom-željeznicom i negde pokretnim trakama, komunicira se između terminala. I pored toga, nama je trebalo dvadesetak minuta da zadihani, ali sretni što smo stigli, sednemo na svoja mesta u sada već skoro domaćem okruženju saputnika u avionu.
Oko ponoći smo stigli u Beograd.
Krenuli smo ka Novom Sadu i Subotici sa parkinga na aerodromu koji je plaćen na nivou 4000 din. Novac dobijen za troškove u Londonu bio je dobrodošao i za ovde.
Bilo je potrebno tri sata da stignem do Subotice.
Mogao sam za to vreme da se vratim u London...
