Na putu do kuće zvuk sonara mi je najavio nepredviđeni poziv - vadim telefon, piše direktor Marton iz JP Palić Ludas - bilo je oko 09.00.
- Danas počinje sanacioni izlov ribe, ne znam još tačno kada, čekamo inspektora, ali ribari su već tamo kod ribarske kuće JP Palić Ludaš, dole iza vikenda naselja.
- Ok. Hvala ti, tamo sam za 15 - 20 min.
Nisam bio siguran kojim putem mogu da siđem do obale. Obično ispod Zorkinog odmarališta na plaži sam viđao vozila, a tuda levo vodi zemljani put do njihovog moloa. Skrenuo sam tamo…
Ovog puta rampa je bila zatvorena. Jedan pecaroš koji je pakovao opremu, pokušao da mi objasni - rekoh da ubrzam, da ne zakasnim - Kod Bardića da skrenem?
- Da :).
Stigao sam u mometu porinuća čamca u vodu, kojeg su ribari zaduženi za izlov dovukli sa sobom. Marton je upravo parkirao svoje vozilo. Ipak sam stigao da zabeležim početak.
U grupi ribara su: vođa Braša, sin Jovica i Slobodan. Braša je ribar od malena, kako kaže - U genima mu je ribarstvo. Ispričao je Martonu kako će raditi ovaj posao…
To možete čuti i videti ovde.
Potom, kada se saznalo da će se na inspektora iz Novog Sada poprilično čekati, seli su da sačekaju doručak i tada sam ja zamolio za kraći intervju koji je u nastavku.
***
Braša, profesionalni ribar iz Begeča, bio je veoma raspoložen da kaže zašto se ovo sada radi…
- Nauka je odradila svoj deo ovde u jezeru ali nauka nema ribare. To je veliki problem. Zanat je zanat, a nauka je nauka. Nauka je radi zanata a nije zanat radi nauke. Zanat je bio pre nauke. To je bilo oduvek.
Znači oni su trebali da dovedu ribare da rade sa njima. Obično se to i dešavalo tako. Ovog puta je omaškom to bilo da nisu pozvali ribare. Mada sam ja intervenisao da se to radi. Godinama mi je bila ideja da se krene u Palić u akciju…
Slušao sam direktora turističkog kompleksa pre par godina, kaže - stiže im redovno sveža riba sa mora.
Mislim to je sramota. Ima 500, 600 hektara vodene površine a ti kupuješ ribu sa mora?! A zna se šta se jede. To što je 150 km oko tebe. To se lovi, to se jede. To je zakon ekologije. A mi radimo sve nakaradno.
I ja sam deo te nauke. I ja radim u toj nauci, ali vidim profesori, doktori uzimaju sebi za pravo da oni sve znaju. Međutim tu ima dosta između redova.
- Koliko ste vi u ribarstvu?
- Ceo život. Od rođenja sam ribara a stipendirala me država za ribarskog tehničara Ribarstvo Dunav Tisa. Školovala i od prvog dana radim u nauci. Bio je institut za ribarstvo Jugoslavije u Novom Sadu, (exYU). Kada je bio ukinut “dinar za nauku” onda je i naš institut propao pa smo počeli da otvaramo ribnjake: Jazovo, Srpski Miletić, Jegričku smo imali. U Suseku je bio naš ogledni ribnjak na Dunavu, i tako dalje, Futog, dosta ribnjaka smo imali u koritu hidrosistema Dunav-Tisa- Dunav pa smo morali da se fuzionišemo sa njima jer nismo mogli da platimo taj namet koji smo morali pa je to njima dobrodošlo da i oni uđu u posed ribnjaka koje nisu napravili. Tako da je bila fuzija od Šarana, ribarskog preduzeća, napravljen je hidrosistem ribarstvo DTD koji je otkupio dr Đorđević i tako da je to sada u privatnim rukama i to sve polako odumire i propada. Međutim Palić, kolko ja znam, bio je kolektor Subotice, da se tu izlivala kanalizacija, međutimi u tako lošim, ekstremnim uslovima, da je to bilo pod budnim oko struke i nauke, mislim da ne bi došlo u ovu situaciju. I kao što sam malo pre rekao najviše pričaju i najglasniji su oni koji najmanje znaju, to su sportski ribolovci koji imaju želje, a želje i mogućnosti su dva pojma.
I mi ne možemo našim željama da idemo protiv prirode! Nego moramo da pomažemo prirodi jer smo mi ovo i napravili prirodi. Ovo jezero je bez nas živelo. A pošto smo ga mi zagadili mi moramo da ga lečimo adekvatnim vrstama riba koje će da pojedu tu biomasu koja je stvorena fotosintezom. Kao što naše babe kažu - Ono što je Bog dao, to je to!
Fotosinteza, fitoplankton, zooplankton. Fitoplankton se više pojavljuje od izmeta riba, i stvara se flora u ovdi. S obzirom, sreća jedna, što je ovako gusta ova voda na Paliću. Ovde imamo takozvanu emerznu floru, to je priobalna flora trske. Sad dolazi subverzna flora, počinje trava da raste po celom jezeru jer je plitko. E sada da nije tako gusta voda to bi bila močvara. Sve bi bila trava, do površine. Ima izobilje nutrienata, hrane za te biljke. Da ne bi do toga došlo prva faza je ubacivanje planktojedne vrsta ribe i biranih vrsta ribe koja treba tu biomasu da pojedu a onda potom idu šaranske vrste riba koje mute vodu, jer ako je voda bistra dobija se močvara.
- Kada je voda bistra dobije se močvara??
- Močvara, onda kreću biljke i enormno se razmnožavaju i godinama, godinama se tu inflitrira đubre (hrana) koja se razlaže. Znači reducenti, koji razlažu prirodu, to stvara đubre ono pada na dno i to je proces mineralizacije... Ne znam kolko baratate sa ekologijom?
- Odmahujem glavom - ne želeći da ga prekinem.
- To je moja struka. Znači, život na ovoj planeti teče tako što postoje producenti, konzumenti i reducenti. Proizvođači: sunce, voda, vazduh. Znači to je prvi lanac ishrane i to su biljke koje se stvaraju. Druga tačka je ishrana. Neko to mora da pojede. Sve to što je pojedeno mora da se razloži. Primarni potrošači, sekundarni i tercijarni. Sve to što je proizvedeno mora neko da pojede. Svako to biološko biće troši kiseonik, bilo zooplankton ili fitoplankton. E sada taj fitoplankton u toku dana proizvodi kiseonik, ta zelena boja je hlorofil.
Japanci kažu da će od toga hraniti ceo svet! Znači od algi. Ali kako? Nisu oni rekli da treba da dođe čovke da pase. Nego da pusti životinje, adekvatne vrste riba, koje to jedu, a ljudi će da pojedu meso.
Znači dole će se opet stvoriti izmet od tih riba, ali tu su onda reducenti prirode koji nitrite razlažu u nitrate, nitratne soli i ponovo se mineralizuje. Biljke uzimanjem hrane za sebe razlažu neorgansku materiju u organsku I pri tome se stvara molekul kiseonika, zahvaljujući kojem se nastavlja život na planeti. Kada dobijemo organsku materiju, nju treba neko da pojede. Ona posle treba ponovo da bude razložena i u vidu nitratni soli da bude neorganska materija koja je pristupačna biljkama. E da bi se sprečila prevelika vegetacija, mora da budu ribe dna, šarani i ostale vrste ribe dna, koje će da mute vodu i da nedozvoljavaju fotosintezu na većim dubinama. Zato su ribnjaci dubine od metar do dva. Gde ima više riba ima manje trave. Gde ima manje ribe tu bude močvara posle. Tu je problem. Jer ljudi uvek misle da ako je čista voda neće biti močvara. NE, to će tek da BUDE močvara.
Međutim u našoj zemlji nisu popularne biljojedne vrste riba zato što to nisu sportske ribe. Recimo tolstolobik koji je najzdravija riba kod nas, on je bio popularan, ali se nije radilo pametno i maštovito. Te ribe kada dođu do veličine od deset kilograma one moraju da budu izvađene. Do deset kila troše osamdeset posto hrane, a posle deset kilograma ugrađuju samo dvadeset odsto, ostalo je izmet. I mi recimo kroz sto tona ribe iznesemo sto tona đubreta koji bi ostao u jezeru. Zato je riba tu, ona u sebe ugrađuje to. Nešto će ona i da izbaci, kao i što čovek jede, i svinja takođe. Ne tovi se svinja do 300 kila, nego do sto stodvadeset kila, posle bi samo izmet stvaralo. Tako je to i kod riba.
E sada kada dođe do izlova tih riba, bioloških preraslih, onda to mnogi ne daju da se vadi. Eno vade našu ribu! - viču sportski ribolovci - To je u komunizmu bilo sve "naše". Nije to "naše", to je prirodno. To je priroda dala da se živi i da se to vrti u krug. Riba se proizvodi, ona se iznosi, jede se i to tako živi. Drukčije to ne može da živi u prirodi.
Tako da smo mi došli, da ustanovimo, ko tu stanuje? Došla je nauka sa tri mrežice, bacili su, oni su zaključili to (misli na nalaz koji je ranije urađen). Moguće da je to to, a moguće je i da nije.
Mi smo imali u Bačkoj Topoli slučaj. Došli su iz instituta iz Subotice i utvrdili da je jezero mrtvo, Bačkotopolsko jezero. Bilo je to u vreme građanskog rata. Mi smo utvrdili da je to u državi tada bilo najbogatije jezero sa ribom. Mi smo tamo izvadili stotine tona ribe, ne sto tona, a oni su rekli da tamo nema ništa. Znači nauka nije imala struku, stručnjake koji će to da utvrde.
I eto, i ovde se desila omaška i mi smo zato ovde tri naredna dana da utvrdimo koja vrsta riba tu žive. A naročito što ovaj put mi znamo da ima sunčanice, da ima nešto bandara, babuške. To su sve korovne ili invazione vrste riba koje SMETAJU. To su alohtone* vrste riba koje koje treba da budu izvađene maksimalno. Nadam se da će razumevanje inspektora biti na mestu jer ministar je dao “sanacioni izlov” - što znači sanirati, popraviti nešto u nekom eko sistemu, no često imamo nesporazume sa inspektorima, kada oni tvrdo tumače ono što je napisano na papiru…
Nama je bitno da znamo da li imamo u nekom slučaju biološku ravnotežu jer onda mi ne moramo ništa da radimo. I ako izlovljavamo ribe znamo koje je vrste i izlovićemo toliko da to bude održivi razvoj. Samo jezero sebe da izdržava.
Recimo to je urađeno u Bačkoj Topoli. Kao prvi korak izvađene su te alohotne ribe, ista gustina vode je bila 15 - 20 cm. Za dve godine od četvrte - pete kategorije vode mi smo došli na drugu kategoriju, voda je bila kao rakija. Međutim, tada smo mi ubacili veliku količinu šarana ali on je živeo samo tri - četiri meseca - sve su povadili sportski riblovci, još na nivou mlađi od 300, 400, 500 grama. Kažu - što da ne vatamo mi, pa oteće ribari? A ribe nisu ubačene ni radi nas, ni radi pecaroša, nego radi održivog razvoja samog jezera. To će biti problem i u Paliću, ne može šaran da se ispecava.
Niko ne kontroliše sportske ribolovce. On treba da ispeca tri kile ribe, ali korovske, ne šarana! Ako on odnese svaki dan jednog šarana to je trista šarana godišnje, što je petsto kila godišnje, to je dvesta hiljada dinara, a on plati pet hiljada dozvolu. Ne može. To ne ide! To je kod nas problem.
E kada mi to ovde uradimo, ("probni" izlov) pošto su ovde uglavnom invazione vrste, što ćemo na kraju verovatno zaključit, ako ne zaključimo i nešto drugo, da ima preraslih, daj Bože da ima, to se lako povadi, velike količine. Ako su invazione vrste, onda ovaj način ribolova koji mi sad radimo - to je ekstenzivni način, tako se radilo od praistorije, neće moći da dođe u obzir.
Morat će da dođe jedan novi način koji u svetu nije primenjen, a to su neke inovacije, patenti i maštovit rad - način izlova ribe, koji bi poboljšao turizam ovde, samim time što bi turisti mogli da učestvuju u ribolovu, da gledaju kako se to radi na jedan određen način. I to bi za Palić mnogo značilo, ukoliko to bude gradonačelnik ili struktura grada prihvatila, drugi način ne postoji. Jer ova vrsta invazione ribe, ako vi njih vijate mrežom one traže zaklon, bežu u trsku. I čim ode u trsku ne možeš im ništa. Ona može samo da se mami na hranu i to ćemo mi pokušati na jedan maštovit način, ako se dogovorimo, ako ne, nije sporno. Neka ljudi rade kako oni misle.
Ceo život sam u ovome, ceo život to radim, ali ipak, nije se moglo u našem društvu nadglasati one koji imaju jake laktove. Ali ovo je i struka i nauka i jedno i drugo. Tako da se nadamo, ukoliko ovi ljudi budu razumeli nas, mislim da će se uraditi nešto pametno na Paliću.
… Šteta bi bilo da ovo jezero da je u nekim pravim rukama bi trebalo da proizvodi godišnje, četiristo hektara - četiristo tona ribe, al da proizvodi i dvesta tona ja bi bio zadovoljan. A ono sada ne proizvodi ništa.
- Prečistač sada radi punim kapacitetom na ulazu...
Braša me prekida - Ali mi moramo da odradimo… , pošto na dno padaju organske materije, što je više toga tu je više reducentata, koji to rade koji isto troše kiseonik i kada one potroše kiseonik i te bakterije izumru. I onda dolaze da rade anaerobne bakterije, bakterije bez vazduha i one proizvode sumporvodonik i onda dolazi do masovnog pomora ribe, prevrtanja vode. Znači sumpor-vodonik, miris pokvarenih jaja, koji može na kilometar da se oseti, čak neka srna koja pije vodu od toga može da ugine. To se desilo u Bačkoj Topoli kada je Đurđin ispustio svoju vodu i onda su oni rekli - Mi takvu vodu ne ispuštamo. I kada se pogledalo, oni ne ispuštaju takvu vodu, ali ona se stvara...
Brašo je nastavio još priču oko kanala DTD, problematici voda u našoj zemlji i o nekim rešenjima koje je primenio da su mnogi postali znatiželjni šta je on to i na koji način učino da se voda u mnogim jezerima na jednostavniji način poboljšala...
- To što sam ispričao, to je moj život, moja struka, to je ekologija, to je biologija, radim na institutu za naučna istraživanja, išao sam u školu, a i velika je ljubav, akumuliralo se tog znanja. Nije to znanje jednostavno. Treba brdo knjiga da se pročita da bi se do toga došlo, a to je samo volja i ljubav, s njom moraš da spavaš da bi bio nabildovan naukom.
To je ponekada teško objasniti nekim ljudima koji imaju samo apetite i želje, a nemaju znanja o tome.
***
U 11.00 dok sam ovo tipkao, Jožef H. mi je javio - Inspektor(ka) stiže oko 14.00 kod ribarske kućice. I bi tako zabeležen ovaj događaj.
***
09.jula, dan posle, razgovora, g.Braša je vidno razočaran posle jutrošnjeg pregleda mreže u dužini od preko 1500 metara. Potvrđena je pretpostavka koja se nalazila na papiru, osim sitne ribe na nivou 100 grama, nema ni jedne od kapitalnih vrsta riba. Njegovo mišljenje je da je potrebno uraditi čišćenje jezera i ponovo poribljavanje.
12.jula g.Braša mi je dao naknadnu, dopunsku, informaciju o "ulovu" iz trećeg sektora. 380 kom sitne babuška ukupne težine 36kg - 80-90 prosek. Znači samo izobilje babuške.
Petar Lapu (1946), profesionalni ribar iz Begeča kod novog Sada, vlasnik riblje čarde “Čarda kod Braše” na Dunavu.
* alohtona vrsta
(izvod iz wikipedije) - alohotna vrsta u biologiji je vrsta biljaka ili životinja prenesena iz drugoga mjesta, koja nije samonikla u promatranome kraju. Suprotno je autohtona vrsta, koja se u promatranome kraju nalazi od davnine.
