U Velikoj većnici Gradske kuće večeras je održano Bunjevačko prelo u organizaciji Bunjevačke matice.
Posle uvodne muzičke note tamburaša "Sledbenika Pere Tumbas Haje" gostima se obratila mr Suzana Kujundžić - Ostojić.
......
Dan Velikog prela, koje je prvi put održano 2. februra 1879. godine u Subotici, jedan je od četri datuma koja Bunjevački nacionalni savit slavi ko svoj svetac.
Veliko narodno prelo organizovala je Puča kasina, koja je i osnovana s ciljom da širi kulturu med svojim narodom i čuva njegove narodne običaje. Taka nastojanja bila su u duvu onog vrimena, s kraja XIX vika, u kojem se kod mnogi naroda probudila nacionalna svist, pa tako i kod Bunjevaca. Triba kasti i da je prvobitno ime kasnine bilo Bunjevačka kasina, al ga je ondašnja vlast brzo zabranila baš čerez imena, pa je najviše nastojanjom Age Mamužića, osnovana Pučka kasina 1879. godine.
Koliko je brižljivo bilo pripravljano ovo prelo divani i podatak da je datum njegovog redovnog održavanja Marin. Na velik kršćanski svetac, koji pada u vrime poklada, kad je narod najdospiveniji, i kad su i salašari i varoščani čerez ovog velikog blagdana išli na pokladni provod.
U vrime Austrougarske, kad su sve javne manifestacije bile na madžarskom jeziku, Veliko prelo, bilo je prva javna i organizovana svečanost Bunjevaca. Te večeri, 2. februara 1879. godine, došlo je digod oko iljadu ipo čeljadi, dotirani u najlipče narodne nošnje, dostojanstvenog držanja i primerenog vladanja, javno pokasti svoju nacinalnu i društvenu jačinu.
Bila je to demonstracija bunjevačkog jezika, muzike, kako običnog svita tako i inteligencije. Svi su na prelu bili dobrodošli, brez obzira kojem su staležu pripadali.
Program prela bio je strogo određen, znalo se koja igra iđe posli koje, a poslebno se vodilo računa kod parni igara, koje su momci udivanjivali s divojkom koju su begenisali. Što je divojka imala više upisani momaka za igru na upitu, to je bila više na glasu. Za vrime igre oni su se mogli upoznati i podivanit. Često se iz taki divana i svatova znalo trevit.
Na prelu su se igrala kola, seljančica, srpkinja, madžarac i druga. Posli igre bila je izvedena preljska pisma, svake godine druga napisana baš za tu prigodu. Prvu preljsku pismu napiso je svećenik Nikola Kujundžić, koji je u to vrime još student bio. Njegova pisma „Kolo igra tamburica svira“ i danas se rado sluša u našem narodu i smatra se za jednu od naši najsvečaniji i najlipči pisama.
S ovi prela, posli 15 godina održavanja 1893., izdata je i knjižica pisama, pod nazivom „Preljske pisme“, nike od nji čućete i večeras.
Đeno Dulić, koji je bio i prvi pridsinik Pučke kasine, i nuz njeg Ivan Antunović i ostali bunjevački prvaci osmislili su prelo ko javno okupljanje, koje je već postojalo u okviru familija i kuća bunjevački. I madžarski istoričari u starim dokumentima spominju prela ko vid zabave bunjevaca.
Bilo je više feli prela, al su se sva održavala u kući, pa samim tim i u malom krugu ljudi.
Rič prelo, potiče od tog što se na njima znalo skupit žena iz komšiluka koje su prele vunu, pa otaleg ime prelo. Žene bi prele, muškarci se kartali, a dica se sigrala. Vodili su se ženski divani, kako bit što bolja reduša, kako vodit svoj domazluk.
Domaćica u čijoj kući je bilo prelo bila je dužna pripravit i štogod za pojist. Goste je najčešće posluživala sa sitnim tistom, nakokanim kokicama, sitnim kuvanim kuruzima. I na ovim prelima se znalo zapivat, a stari kažu da su se na njima pivale i naše starovinske pisme groktalice.
Porid ti komšijski prela, bila su i divojačka, di su divojke iz jednog šora pokupile i isto tako prele, štrikale, vezle, jednom ričju spremale štafir da ji rakijare ne bi nespremne uvatile. No, na vakim prelima ipak nije bilo najvažnije tušta uradit, već se dobro zabavit. Jel di su cure tu su i momci, koji bi ko slučajno svratli s muzikom posli večere na pismu i veselje. Kako bi više mista bilo u kući, čak bi se i butor sklonjo. Divojka u čijoj kući je bilo prelo, pripravila bi sitnog tista, vina, da počasti goste.
Treća fela bila su obiteljska prela, koja su se održavala za pokladni veliki disnotor. Od prilike nedilju dana posli disnotora, domaćin kuće pozvo bi sinove, ćeri, zetove, unučad, kumove – najviše mlađi svit, da ji okupi i ugosti. Ovako prelo znalo je trajat i po nedilju dana.
Za ovu prigodu bila bi opravljena svečena užna, koja se sastojala od disnotorski đakonija a pekli su se i poslenički fanki. Domaćica je dilila poklone, ženskima uglavnom marame na glavu, štof za leveš i keceljac, a muškima su se davale poše, rukavice, jel šepica. Domaćin je isto tako davo poklone, al su to uglavnom bila oruđa za rad, ko što je sapište za vile, grablje, jel motiku. Nuz ove poklone, svako je još dobijo i po jednu maramicu. Što je vrime od prela dalje prolazilo, pokloni koji su na njem darivani više su se cinili i draži su bili.
Organizatori Velikog prela, objedinili su sve ove odlike narodni običaja održavanja pela, i opravili jednu od naši najpoznatiji i najsvečaniji priredaba.
I jevo nas ode večeras, posli 128 godina, od tog prvog prela. Podiljeni na one koji su ode večeras i koji za se kažu da su samo Bunjevci, i one koji su malo Bunjevci a malo i još štogod drugo. U crkvama koje su naši pradidovi gradili mi danas nemamo prava na mise na svojem maternjem jeziku, ne učimo ga ni u škulama, a opet ga znamo. Dugačak je spisak nepravde koji Bunjevci danas na duši nose, al i porid svega tog, nikad nismo zaboravili na dug koji su nam naši stari dali, a to je sačuvat svoje časno ime.
Zato, nek se znade da Bunjevci žive!
